Nazvao me danas prijatelj Vlado Vuri i veli: „Znaš Zlatko jako sam tužan i razočaran u ljude. Naime danas smo supruga Spomenka i ja ostali bez naše ljubimice kujice Done i to sam zahvaljujući zločestim i zlim ljudima. Neka zla duša, kojoj očito ništa nije sveto, a kamo li to malo nemoćno stvorenje, ubila je našu Donu na najgori mogući način. Naime pomiješati staklo u meso i to dati jadnom malom stvorenju preko ograde, koje je nemoćno se braniti od takvih neljudi , a koje nikom nikad ništa nažao nije učinila, zaista nadilazi sve i ne znam kakve ljudske (ne)vrline. Sve smo učinili da joj pomognemo, ali pomoći nije bilo. Unutarnje krvarenje je bilo toliko jako da je najhumanije bilo uspavati je, kako god nam to bilo teško samo da se dalje ne muči. Uz sve situacije koje su nas u zadnje vrijeme zadesile, provala koju smo imali, pa korona, ovo je nešto još gore.“
Zaista kad čujete ovo moramo se zapitati pa kakvi smo mi to ljudi(ne svi) kada se iskaljujemo iz ne znam kojih pobuda na jednom nemoćnom životinjskom biću. Gdje je toj osobi barem malo ljudskosti, malo suosjećanja, malo ljubavi… Takvima pas sigurno nije, niti će biti najbolji prijatelj.
Očito da nekima nije dovoljno svih ovih nevolja oko nas, korona, potresi , nego žele i moraju zadavati tugu i bol drugim ljudima.
Teško je to za shvatiti, ali tu pomoći nema ima nas ovakvih i onakvih.
(tekst: zr, foto: arhiva Vladimir Vuri)
